Opasnosti društvenih mreža

Ako ste slučajno ili namerno krenuli da se upuštate u diskusije na društvenim mrežama, svakako ste bar jednom završili traumirani, iznervirani i sa željom da određenim osobama “fizičkom metodom” objasnite neke stvari, kada već lep i tolernatan pristup izaziva samo uvrede i omalovažavanje. Verovatno ste bar jednom anlajkovali neki portal jer niste mogli da verujete kakve ste komentare pročitali. Zapitali među kakvim ljudima živite? Ko sve to piše i kako je moguće da ljudi na čijem profilu stoji da su završili neke škole, da rade i da su socijalizavani, pišu stvari od kojih vam se diže kosa na glavi? Videli ste "intelektualce" koji prosipaju uvrede i pretnje, omalovažavaju sagovornike kao na pijaci i pri tom ne kriju koliko se zbog takvog pristupa osećaju dobro, koliko su ubeđeni da je druga strana to “zaslužila” i koliko im baš takav pristup hrani osećanje lažne moralne i intelektualne superiornosti?

Postoje neke dosta ozbiljne opasnosti društvenih mreža (pored iskidanih živaca).

Svi su imaju isto pravo glasa

Svi ljudi koji pristupe društvenim mrežama imaju ista prava, to je demokratija u svom pravom obliku. Problem nastaje kada se glasovi pametnih, obrazovanih ljudi podjednako čuju kao i glasovi onih kojima je najviši intelektualni domen razgovor sa drugarima ispred dragstora, uz pivo. Kada se razgovara o fubalu, to nije problem, jer je poznato da se svi Srbi, bez izuzetaka, razumeju u fudbal (bar dok ne postanu selektori), ali kada se razgovara o zdravlju i o načinima lečenja, to postaje ozbiljna stvar. Pa kada vam neko preporuči da uplatite tiket na neku kvotu, to je u redu, ali kada dobijete savet da anginu lečite čajem, onda priča postaje mnogo mračnija.

Dehumanizacija

Dehumanizacija se najbolje vidi kada dođe do sukoba između dve suprotstavljene strane, koje brane različito mišljenje ili pristup nekom problemu. Trenutni onlajn ratovi se vode između ljudi koji su za obaveznu vakcinaciju i onih koji su protiv, između mesojeda i vegana, ateista i vernika, kao i između aktivista različitih političkih stranaka. Šta se tu dešava? Jedna strana dehumanizuje drugu, pa sličnom pricipu po kom je Hitler dehumanizovao Jevreje. Dakle, pripadnici druge, suprotstavljene strane u raspravama prestaju da budu ljudi, postaju štetočine. A pošto prestaju da budu ljudi, onda gube i sva podrazumevana ljudska prava pa je sve dozvoljeno. Dozvoljeno je vređati, omalovažavati, ismevati, a kada bi se desio scenario iz filma “Purge” (svi zakoni se suspenduju na 24 časa), onda postaju dozvoljene i razne druge stvari.
Tako bi ateisti vernike slali u duševne bolnice, “vernici” bi homoseksualce lečili elektroškovima, ljudi koji su za obaveznu vakcinaciju bi one druge slali u zatvor uz oduzimanje dece, a “antivakcinaši” bi ove druge tretirali kao strane plaćenike. Mere se kreću u rasponu od zatvora, ludnice do fizičke eliminacije. Sve to zajedno daje vrlo mračnu sliku ljudske prirode, gde vas neka grupa može, samo zato što se razlikujete, proglasiti za štetočinu, za “opasnost”, za element koji ugrožava društvo i tretirati vas u skladu sa tim.

Nepostojanje kvalitenih sadržaja

Ovo je razlog zašto ne bi trebalo deci olako davati pristup društvenim mrežama. Ne zato što iz nekog budžaka vreba predator (mada toga ima i treba paziti), nego zato što su gubljenje vremena. Na društvenim mrežama nema kvalitetnih, pametnih sadržaja, ima samo gomila bezvrednih statusa, ispraznih diskusija i besmislenih selfija. Društvene mreže mogu ne samo da deci oduzmu vreme, nego i da ih intelektualno degradiraju jer se njihov svet svodi na to ko se lepše slikao, ko je dobio više lajkova, ko gde izlazi i na razne dnevne komentare. Takođe se uče i ispraznom konzumerističkom načinu razmišljanja, koji promovišu recimo modne blogerke, i koji nije opasan iz nekih moralističkih razloga. Opasan je jer jer deca mogu da pomisle da se u životu ceni jedino izgled, garderoba, šminka i slične gluposti, a to je opasan i potpuno pogrešan zaključak. 

 

Toliko je uzelo maha da ću od sada da nosim samo jednobojno.

Birajte društvo i sadržaje

Umesto društvenih mreža, daleko bolje rešenje su blogovi, na kojima ne postoji košnica ljudi sastavljene od selje-bleje do doktora nauka, već ih posećuju uglavnom ljudi koji su zainteresovani za određenu tematiku i koji mogu da doprinesu diskusiji. Postoji i mogućnost kontrole komentara, koja je više nego dragocena.

Umesto da postanemo pametniji…

uz tehnologiju, postajemo gluplji. Pametni telefoni i laka dostupnost sadržaja nažalost ne dovode do porasta obrazovanih i obaveštnih ljudi, već do gomile koja se fokusira na Kim Kardašijan, na neke tvorevine sa silikonima, na konzumerističke blogove, gde se piše o tome koja je šminka sada popularna i o nekim mesečnim “favorites”, na izlazak subotom uveče u pušnicu koja se zove “klub” i gde ta ista gomila igra, pije alkohol i postaje dika i ponos svojih roditelja i našeg društva. Postoje i dobri sadržaji, i od velike je važnosti decu usmeravati u tom pravcu. A i sebe.