Da li ste
primetili masu tekstova koji govore o tome kako da popravimo svoje
samopouzdanje, kako da izlečimo svoju nesigurnost, kako da postanemo jači,
prodorniji, kako da postanemo supermeni koji su spremni da odgovore na sve
izazove današnjeg vremena. Jer da bi odgovorio na sve što se od njega očekuje,
čovek mora da se pretvori u supermena. Jer svako sa ljudskom prirodom, suočen
sa potpuno nerealnim izazovima i očekivanjima, mora da postane upravo to – nesiguran,
uplašen, sa manjkom samopouzdanja. Dodala bih i depresivan i anksiozan, to
jest, nesrećan i preplašen.
Nije problem u nama, problem je u
društvu oko nas.
Problem je u preteranim zahtevima
koje društvo stavlja pred nas.
Ko ne odgovori na te zahteve, oseća
se kao gubitnik, gubi samopoštovanje, u svojim očima počinje da izgleda kao
zgužvana i nepotrebna krpa bačena u ćošak.
Da li ste
čitali medije ovih dana? Mada važi za medije uopšte. Venčanica od deset hiljada
evra, skupocen prsten, blogerka zarađuje do pet hiljada evra mesečno, srećne,
nasmejane porodice u časopisima u velikim kućama, kao sa reklame za Milka
čokoladu. Treba da radite više, treba da zaradite, ne, nije dovoljan običan
televizor, mora onaj zakrivljeni, dete mora da ima nove patike, na letovanja
mora da se ide, kako mi da ne idemo, svi idu, gde svi, tu i mi, nema para, nema
veze, ima kredita, bitno je more, bitne su slike, i komšije idu. Svi to rade,
svi samo kupuju, kupuju, kupuju. Doček Nove godine, mora nova hiljina, doček
gde peva Seka, mora da se ide, da se pije, da se trezni posle, šta ima veze,
srećna vam svima nova godina.
Ne idem.
To se mora,
tako kažu novine, televizor, prijatelji, komšije, društvo, svet.
Ako to
nemate, žalim slučaj, prezrivo će vas gledati, čitaćete prezrive tvitove o
ljudima koji nemaju dovoljno para. Čitaćete kako ste dno jer ne zarađujete.
Dovoljno.
I onda ćete
ići na terapiju gde će vam objasniti kako ste nesigurni u sebe, kako ste
depresivni, kako morate da zacrtate ciljeve u pisanoj formi i da ojačate svoje
samopouzdanje, napišete zašto valjate, u pisanoj formi dve stvari koje valjaju
kod vas, koje ste dobro uradili, zašto ste dobro uradili, svaki dan. Radite na
sebi, vi imate problem, vi ne verujete u sebe, nemate ciljeve, nemate plan, vi
ste loše, loše, vama su potrebni lekovi, vama treba terapija.
Da se oporavite
dovoljno da nastavite trku. Da zaradite za letovanje, da možete da uzmete
kredit, jer ko ne ide na letovanje, taj ne živi, taj se susreće sa sažaljivim
pogledima svoje okoline, taj je promašen čovek.
I svi rade i
u znoju lica svog zarađuju novac koji posle spiskaju na kratkotrajni odmor od
desetak dana, koji se sastoji ili od celodnevnog prženja na suncu ili od
jurenja da se obiđu sve znamenitosti nekog grada za par dana, par dana od kojih
pola ne spavate, jurite po autobusima, ali eto, videli ste, slikali ste, živeli
ste. Vaš život ima smisla.
Kada biste
zastali i videli šta vam je sve nametnuto kao obaveza, skupa obaveza, koju
ispunjavate samo zato što morate, osećali biste se mnogo bolje. Od letovanja do
dočeka novih godina.
Osećali
biste se zdravije i sigurnije.
Ponekad mi se čini da bih volela da odem na selo i da čuvam ovce, samo da više ne
slušam sintagmu “pristojan život”.
Vidim piše
se da je za taj pristojan život potrebno 200 000 dinara mesečno, ne znam za
koliko članova u porodici, kada se podeli sve to na pozorišta, bioskope,
večere, letovanja, garderobu, kada se štikliraju svi “neophodni” izdaci, kada
ostvarimo san potrošačkog društva, da svi samo trošimo i da živimo pristojno,
kada se sve to popuni, ostanemo poraženi, ostanemo prazni, ostanemo bačeni u
ćošak jer živimo loše, propali smo, nemamo za letovanje i za večericu, a to
mora, tako rekli, pisalo u novinama.
Da ne kažem
koliki je bezobrazluk napisati da je u Srbiji potrebno 200 000 hiljada za
pristojan život, u zemlji gde ima pola miliona gladnih, da li je tu osobu bar
malo sramota, to je kao da u Gani napišete da je njima zaista neophodan
svemirski program da bi živeli normalno.
Za vašu
nesigrunost i lošu sliku o sebi krivo je društvo, kriva su ona lažno nasmejana
lica po novinama, krivi su ljudi koji vas gladaju kao vanzemaljca kada im
kažete da vas letovanje ne zanima, krivi su članci koji u potrošačku korpu
maltene ne stave svemirski brod, jer vam to treba, to je pristojan život.
Krivi smo i mi,
jer na to pristajemo.
