Ako tražite posao ili želite da napredujete – povežite se sa ljudima

Kada se priča o traženju posla, obično se prvo pomisli na lepo napisan CV i motivaciono pismo. Međutim, pri pomisli da taj CV treba poslati na hiljadu konkursa, sa vrlo neizvesnim rezultatom, većini potencijalnih kandidata pripadne muka. Usput pročitate rečenice da neko konkuriše godinama, da stalno šalje prijave, ali da je i dalje bez posla i tu već motivacija kreće da pada. Dodajte tome i “divnu” praksu koju firme imaju, a to je da kandidate testiraju i gnjave kroz osam krugova, pa prvo idete na testiranja, pa na razgovore, a onda čekate nedeljama, ako se uopšte udostoje da vas obaveste u slučaju da niste prošli.

Zato je važno da svoje znanje i stručnost pokažete svetu tako što ćete se uključivati u razne aktivnosti i projekte već tokom studija. Tako ćete upoznati ljude koji vam mogu biti poslodavci, videćete šta oni traže, a oni će imati priliku da upoznaju vas i vide šta umete i kakvim potencijalom i veštinama raspolažete.

Upoznajte što više ljudi koji se bave vašom strukom

Na taj način možete da razmenite iskustva, da radite na zajedničkim projektima, možete da čujete  savete po pitanju obrazovanja i eventualne dokvalifikacije, možete da se obavestite ako neka firma traži kadrove vašeg profila, da dobijete ili date preporuku za neku otvorenu poziciju.

Sama prijateljstva su važna. U razgovoru sa ljudima sa kojima delite slična interesovanja, mogu se javiti nove ideje i organizovati zajedničke akcije. Ti ljudi mogu najbolje da razumeju vaše ambicije, napore i prepreke na koje nailazite.

Ja volim da dodajem na Fejsbuk listu prijatelja ljude od kojih mogu nešto da naučim. Isto tako, ne vidim zašto bi mi na profilu obitavali ljudi kojima je svaki status kukanje na vlast, kvazipolitički komentari, ili još gore, razne mržnjom i netrpeljivošću obojene poruke. To ne samo da nervira, već je gubljenje vremena i samo čitanje takvih poruka.

Linkedin profil je bitan jer se tamo okupljaju poslovni ljudi. Važno je raditi na njemu i predstaviti sebe ne samo kroz biografiju i nabrajanje veština, već i kroz kvalitetne i stručne tekstove koji mogu da služe kao najbolja preporuka za dobijanje ili napredak u poslu.

Pisanje bloga može da bude važno za karijeru. Ima dosta ljudi koji su dobijali poslovne ponude zahvaljujući svom blogu. Podrazumeva se da blog mora da bude kvalitetan i da sadrži relevantne tekstove iz oblasti kojom se bavite. Relevantni i stručni tekstovi objavljeni na blogu, a podeljeni preko društvenih mreža, mogu da pomognu ljudima koji se bave tom strukom, a vas da preporuče poslodavcima.

Upoznavanje ljudi preko zajedničkih akcija

Mislim da već tokom fakulteta treba krenuti sa aktivnim bavljenjem svojom strukom. Ne samo sedeti za knjigom, nego krenuti sa akcijama, koje ne moraju uvek da donose direktnu finansijsku dobit. Možda vam neće doneti odmah novac, ali doneće poznanstva sa ljudima i stečena iskustva, koja se traže za svaku poziciju. Pa onda možete da sa 25 godina imate diplomu i tri godine iskustva u struci, recimo.

Koje su to akcije koje možete da preduzmete? Volontiranje, učestvovanje na konferencijama i okupljanjima, pisanje projekata iz vaše oblasti ili učestvovanje na tuđim projektima, studijska putovanja, apliciranje za stupendije ili prakse, pravljenje svog sajta. Ako ne znate kakve akcije možete da preduzmete, pogledajte šta drugi rade, pomozite, priključite se ili se ponudite se napišete tekst za njihov blog ili sajt. Nemojte čekati da vam neko nešto ponudi, aktivno tražite i ponudite sami svoju pomoć drugima u njihovom radu. Na taj način će moći da vas upoznaju i da vide vaše znanje, veštine i stručnost. Dobro je i uključiti se u rad neke organizacije, koja okuplja ljude vaše struke i na taj način zajedno delovati. 

Diploma je važna, ali nije dovoljna.

I danas postoje ljudi koji veruju da im je diploma dovoljna i posle se žale kako „niko ne ceni znanje u Srbiji“. Niko ne ceni znanje koje stoji u "u ormaru" i koje niko ne vidi. Da bi neko cenio vaše znanje, morate da ga pokažete.

Kontakti i stvaranje „veza“ je neophodno ako želite da izbegnete godine sedenja na birou. U ovom slučaju „veze“ su nešto što je izuzetno pozitivno. To su ljudi sa kojima ste sarađivali, koji su uvideli vaše kvalitete i koji vas kao takve cene, preporučuju i otvaraju vam vrata za napredovanje. 

Druženje sa pametnim i uspešnim ljudima ima uvek veoma pozitivan uticaj, ne samo na karijeru, nego i na vaš na život i ličnost. Razgovori sa njima su kvalitetni i motivišući, ne svode se samo na trivijalne i površne stvari. I ne zaboravite, prijateljstvo je samo po sebi vrednost, budite dobronamerni, iskreni i spremni da pomognete, jer je to preduslov uzajamnog poverenja i trajnog prijateljstva.

Pozitivno razmišljanje - koliko zaista ima efekta?

Šta se podrazumeva pod pozitivnim razmišljanjem?

Sudeći po velikom broju knjiga i predavanja iz ove oblasti, pozitivno razmišljanje se odnosi na optimističan pogled na život, koji uključuje sledeće: problem je izazov i prilika da postanemo jači i zreliji, negativne misli treba da zamenimo pozitivnim, treba živeti sada i uživati u danu koji traje, treba da osećamo zahvalnost prema životu i onom što imamo, treba što više da se smejemo, u svemu negativnom postoji i zrno pozitivnog, problemi i nedaće su naši učitelji, ljubav sve rešava ako smo u stanju da volim više itd. 

Napisano je i dosta tekstova koji kritikuju ovakva učenja, nazivajući ih samozavaravanjem, obmanjivanjem i načinom da određeni ljudi lepo zarade na tuđoj naivnosti. Isto tako, postoje oprečne reakcije ljudi koji su se susreli sa školama pozitivnog mišljenja. Jedni tvrde da im je pomoglo, drugi da su se osećali samo još gore ili da nije delovalo uopšte.

Moje mišljenje je da je ovakva životna filozofija pomogla onima koji su se već osećali dobro, i da je samo potvrdila njihova već postojeća osećanja optimizma i sreće. A da ljudima, koji su imali ozbiljnije probleme i koji su se zbog toga osećali loše, nije pomogla uopšte, ili je pomoć bila površna i kratkotrajna.

Za konkretan problem treba ponuditi konkretna rešenja

Zamislimo primer. Pera ima posao koji ne voli i na kome ne zarađuje dovoljno za pristojan život. Zbog toga se oseća loše, manje vredno i zarobljeno jer ne vidi način da to promeni. Peri ništa neće značiti ako mu objasnimo da je njegov problem u stvari izazov, koji treba da ga podstakne da angažuje svoje skrivene snage i sposobnosti. Neće mu značiti ni pokušaj da u lošoj situaciji potraži dobre stvari jer je problem kao fizička povreda, možete da je ignorišete, ali će ona i dalje boleti. Jedini način da se otkloni bol je da se leči konkretna povreda, odnosno rešava konkretni problem.

Za Peru bi rešavanje problema bilo uočavanje načina na koji on može da promeni posao ili da poveća svoju zaradu. Ako Pera radi u školi kao nastavnik srpskog, onda bi opcije bile, recimo, sledeće: mogao bi da radi dodatno kao lektor, da pravi sajt koji bi uključivao neki apsekt njegove profesije, recimo pomoć deci kod nastave književnosti, mogao bi da nastavi sa obrazovanjem, doktorira i pokuša da se zaposli na fakultetu itd. Za svaku profesiju opcije su različite i samo ih treba uočiti i razmotriti. Kada se uvide načini mogućeg rešavanja problema, onda se pozitivno razmišljanje javlja samo po sebi jer počinjemo da verujemo da možemo da utičemo na svoj život i napredak, vidimo kako tačno možemo da menjamo loše stvari i na taj način ovladavamo situacijom, u kojoj smo se pre toga osećali bespomoćno.

Sreća je nagrada

Sreća nije data kao prirodno stanje koje treba da stalno traje i na kome treba da radimo kada počne da iščezava. Sreća je nešto što treba da zaslužimo. Ne možemo biti srećni putem autosugestije. Sreća dolazi onda kada dovedemo svoj život u red, kada postignemo nešto što smatramo za vredno i kada rešimo neki problem. Tehnike koje rade su one koje vam pružaju konretna rešenja i korake koje treba da preduzmete u tom pravcu. Ako je problem planina koja stoji pred nama i koja nam izgleda neosvojiva, prava pomoć je spisak potrebne opreme, mapa puta, označena mesta za odmor, upozorenje na moguće opasnosti, primeri ljudi koji su se već popeli. Onda ta planina nije više neosvojiva jer shvatate da put do vrha postoji, da postoje ljudi koji su se već popeli, znate moguće prepreke itd. Kada savladate planinu, to jest, rešite neki veliki problem ili ostvarite neki cilj, onda raste osećanje samopouzdanja i mentalne snage.

Pozitivno razmišljanje dolazi više kao posledica. Recimo, kada sam spremala jedan dosta težak ispit, posle određenog vremena i pređenog gradiva, počela sam da se osećam dobro, osećala sam se svi kompetentnijom, a učenje je, umesto tereta, postajalo zadovoljstvo. Kao kod vožnje kola, prvo izgleda nemoguće, auto beži i vi ga ne kontrolišite, ali posle određenog vremena, kada savladate veštinu, počinjete da uživate u vožnji.

Dakle, da li deluje?

Pozitivno razmišljanje, koje uključuje aktivno bavljenje problemima i ciljevima na vrlo konkretnom nivou, u vidu razmtranja tačnih koraka i postupaka u pravcu rešavanja, ima efekta. Osnaživanje ide u pravcu pomoći i podrške prilikom reševanja tih problema, a sam proces može da traje godinama.Što se tiče izbora literature u ovoj oblasti, meni je daleko više pomoglo čitanje filozofa i klasika svetske književnosti, nego savremene self-help ili nju-ejdž literature, tako da bih to i vama preporučila.

Kako napredovati u karijeri?

Napredovati u karijeri je potrebno iz dva razloga: da bismo zaradili više novca i da bismo razvili svoje ljudske potencijale do maksimuma. Bez obzira na zemlju i vreme u kome živimo, mislim da dugujemo sebi da svoje talente razvijemo koliko god je to moguće i da je to jedan od najvažnijih ljudskih zadataka. Teškoća zadatka i spoljašnje okolnosti ne bi trebalo da budu razlog za odustajanje.

U knjizi „Unutrašnja strana vetra“ Milorad Pavić opisuje kako narod beži pred Turcima, a dva junaka, Leandar i Diomidije Subota, bežeći razgovaraju i otkrivaju dva potpuno različita pogleda na svet. Diomidije, potpuno slomljen i uspaničen jadikuje: „Sve će uništiti, sve će uništiti! Ako ne jedni, ono drugi.“ Leandar mu odgovara: „Da ti ja kažem koju, Diomidije. Mislim da je ludo što sami palimo sve svoje za sobom; neprijatelj ipak ne može dospeti da sve poruši i popali. Nije on mraz pa da iscedi zemlju kao što mraz iscedi ribu. Naprotiv, ukoliko više ostavimo za sobom i njega duže zadrži razaranje, utoliko više ima nade da će bar nešto ostati od nas i za nama. Zato ne treba paliti i rušiti. Naprotiv, treba graditi čak i sada. A svi smo mi zidari. Neobičan mramor dat nam je za zidanje: sati i dani i godine, a san i vino su lêp. Teško onome kome dukate u kesi pojedu bakrenjaci i kome noć pojede dane!...“

Gubitak vere u uspeh

Gubitak vere u mogućnost napredovanja je vrlo rasprostranjen problem u Srbiji. U Srbiji je stvorena depresivna i mračna atmosfera, u kojoj ispadate smešni ako kažete da „situacija i nije toliko loša, da se može i daleko bolje, da šanse postoje“. Jer odgovor na to je: „Da li ste svesni koliko je teško naći posao?“, „Ja sam slao na 150 strana svoj CV, nigde me nisu ni zvali“, „A jeeeste, kako da ne, eto gomila ljudi radi za 20 000 dinara, na trafici i za to im je bila potrebna veza.“, „Diplomu možeš samo da uramiš ili da okačiš mačku o rep, ko to još gleda?“. Na to se nadovezuju stalne vesti o tome kako je ugašena još jedna firma i određeni broj ljudi ostao bez posla, o Juri i uslovima rada tamo, o ponekoj zaista teškoj sudbini, o doktoru nauka bez posla itd.

Problem je u tome što je to samo jedna strana priče, što postoji mnogo pozitivnih primera, koji se nigde ne vide tako da, u stvari, ostajemo bez pozitivnih uzora. Kada god sam krenula da nešto radim, primetila sam uticaj takve atmosfere na sopstveno razmišljanje. Uvek su mi se motala po glavi pitanja da li to ima smisla raditi, šta ako se ne isplati, šta ako to sve propadne - jer ovde sve propada. Primetila sam da takav „crni krug“ razmišljanja nije uvek očigledan, nekako postaje deo mene, a užasno koči svaki rad i pokušaj napredovanja. Kako se borim protiv toga? Jednostavno sam odlučila da pustim da se takve misli „vrte“ u pozadini, a ja da radim svoje, i da se borim uprkos svim negativnostima oko mene i u meni. 
  
Gubitak vere u sopstvene sposobnosti

To je situacija kada verujemo da je nešto ostvarljivo, ali da mi nemamo potrebne sposobnosti da bismo u tome bili uspešni. Mi ne znamo koje su naše stvarne sposobnosti sve dok ih ne ispitamo kroz konkretne aktivnosti. „Ako treba pojesti slona, najbolje je to uraditi zalogaj po zalogaj.“, kaže jedna izreka. Ako zadatak podelimo na manje delove i krenemo sa radom, samopouzdanje će nam rasti sa svakom savladanom deonicom.

Okružite se kompetentnim ljudima

Ljudi koji su uspešni u oblasti koju ste vi izabrali mogu biti od velike koristi. Ljudi koji se stalno žale i krivce traže u drugima isto tako mogu biti poprilično demotivišući. Drugo, ljudi koji su uspeli u onim stvarima koje vi želite, mogu vam odati neke važne „tajne zanata“, načine da otvorite neka vrata, ukazati na potencijalne prilike ili vas upoznati sa ljudima koji vam mogu poslovno pomoći.

Fokus samo na jedan cilj

Iako „savetnici za dušu“ imaju običaj da traže od vas spisak ciljeva, ponekad i po životnim oblastima, meni se to čini kao neefikasna i zbunjujuća metoda. Ako čovek ima deset ciljeva, neće više moći ni da ih se seti, a kamoli da ih poređa po nekom prioritetu. Jedan cilj je dovoljan, i to treba da bude ono što je najvažnije u životu, a ostalo se lepo slaže oko toga. Kada radite na nečemu što vam istinski znači i šta vas ispunjava, onda postajete zadovoljni, a samim tim i efikasniji u svim drugim oblastima.

Radim pet poslova i veoma sam uspešna u...

skupljanju frustracija, besa i nezadovoljstva. Uvek se setim one rečenice da je moguće ženama da usklade porodicu i karijeru. Možda i jeste, jer je osam sati rada na poslu (a često i daleko više ako želite napredovanje) i isto toliko sati brige o kući i deci, zapravo zadovoljstvo, a ne napor. Zašto bi 16 sati rada bio napor? Posle možete da kažete da ste „ostvareni“ u svim oblastima, što je još jedna laž koja se uporno ponavlja. Zašto bi iko morao da bude ostvaren u svim oblastima? Zašto bi morao da pogine od napora da bi popunio „listu“ koju društvo sastavlja i očekuje da je svi uredno čekiraju?

Siguran posao, sigurna plata i ...

slepo crevo napredovanja. Imate posao na neodređeno, platu između 300-400 evra i verujete da je to zapravo to. Oko vas su ljudi koji će vas „posavetovati“ da čuvate radno mesto jer „mnogi nemaju ni to“, neki će vas čak smatrati i uspešnim za srpske prilike, a vi, obeshrabreni sveopštom propašću koja se svaki dan najavljuje, nećete ni pomisliti da nešto menjate. Nisam za neke rizične poteze, na neke „skokove na glavu“, bez sigurnosne mreže ispod, ali promene su ipak bitne. Možete da ostarite na tom mestu, radeći rutinske poslove koje mrzite, a svi talenti koje ste imali ostaće neiskorišćeni.

A kada nešto ne ide...

potrebna je istrajnost. To meni nije baš jača strana. Kada vidim da nešto ne ide, recimo da nema neke zarade ili da je za napredak potreban veliki trud sa neizvesnim ishodom, imam tedenciju da odustajem. A drugi uspeše baš tu, u tim oblastima, ne zbog većih sposobnosti li znanja, već zbog istrajnosti. Trudili su se i onda kada ništa nije išlo dobro niti obećavalo uspeh.

Odmah krenite sa radom

Posao se najbolje nauči tako što se odmah krene sa radom. Ako hoćete da napravite veb sajt, krenite odmah, od najjednostavnijih formi. Ako hoćete da pišete na engleskom, odmah krenite sa pisanjem, nema potrebe da prvo završavate tri kursa, kurseve možete naporedo sa pisanjem. Ako hoćete da postanete bloger, napišite već danas prvi tekst, na prvu temu koja vam se učini privlačna. Nema potrebe da se prvo pročita sve o blogu, kako treba, na šta paziti, to može kasnije. Rad se isplati, obrazovanje se isplati, a stav "da je to sve za uramljivanje na zid i da ne služi ni za šta" je jedna od najopasnijih zamki našeg vremena.

Opasnosti društvenih mreža

Ako ste slučajno ili namerno krenuli da se upuštate u diskusije na društvenim mrežama, svakako ste bar jednom završili traumirani, iznervirani i sa željom da određenim osobama “fizičkom metodom” objasnite neke stvari, kada već lep i tolernatan pristup izaziva samo uvrede i omalovažavanje. Verovatno ste bar jednom anlajkovali neki portal jer niste mogli da verujete kakve ste komentare pročitali. Zapitali među kakvim ljudima živite? Ko sve to piše i kako je moguće da ljudi na čijem profilu stoji da su završili neke škole, da rade i da su socijalizavani, pišu stvari od kojih vam se diže kosa na glavi? Videli ste "intelektualce" koji prosipaju uvrede i pretnje, omalovažavaju sagovornike kao na pijaci i pri tom ne kriju koliko se zbog takvog pristupa osećaju dobro, koliko su ubeđeni da je druga strana to “zaslužila” i koliko im baš takav pristup hrani osećanje lažne moralne i intelektualne superiornosti?

Postoje neke dosta ozbiljne opasnosti društvenih mreža (pored iskidanih živaca).

Svi su imaju isto pravo glasa

Svi ljudi koji pristupe društvenim mrežama imaju ista prava, to je demokratija u svom pravom obliku. Problem nastaje kada se glasovi pametnih, obrazovanih ljudi podjednako čuju kao i glasovi onih kojima je najviši intelektualni domen razgovor sa drugarima ispred dragstora, uz pivo. Kada se razgovara o fubalu, to nije problem, jer je poznato da se svi Srbi, bez izuzetaka, razumeju u fudbal (bar dok ne postanu selektori), ali kada se razgovara o zdravlju i o načinima lečenja, to postaje ozbiljna stvar. Pa kada vam neko preporuči da uplatite tiket na neku kvotu, to je u redu, ali kada dobijete savet da anginu lečite čajem, onda priča postaje mnogo mračnija.

Dehumanizacija

Dehumanizacija se najbolje vidi kada dođe do sukoba između dve suprotstavljene strane, koje brane različito mišljenje ili pristup nekom problemu. Trenutni onlajn ratovi se vode između ljudi koji su za obaveznu vakcinaciju i onih koji su protiv, između mesojeda i vegana, ateista i vernika, kao i između aktivista različitih političkih stranaka. Šta se tu dešava? Jedna strana dehumanizuje drugu, pa sličnom pricipu po kom je Hitler dehumanizovao Jevreje. Dakle, pripadnici druge, suprotstavljene strane u raspravama prestaju da budu ljudi, postaju štetočine. A pošto prestaju da budu ljudi, onda gube i sva podrazumevana ljudska prava pa je sve dozvoljeno. Dozvoljeno je vređati, omalovažavati, ismevati, a kada bi se desio scenario iz filma “Purge” (svi zakoni se suspenduju na 24 časa), onda postaju dozvoljene i razne druge stvari.
Tako bi ateisti vernike slali u duševne bolnice, “vernici” bi homoseksualce lečili elektroškovima, ljudi koji su za obaveznu vakcinaciju bi one druge slali u zatvor uz oduzimanje dece, a “antivakcinaši” bi ove druge tretirali kao strane plaćenike. Mere se kreću u rasponu od zatvora, ludnice do fizičke eliminacije. Sve to zajedno daje vrlo mračnu sliku ljudske prirode, gde vas neka grupa može, samo zato što se razlikujete, proglasiti za štetočinu, za “opasnost”, za element koji ugrožava društvo i tretirati vas u skladu sa tim.

Nepostojanje kvalitenih sadržaja

Ovo je razlog zašto ne bi trebalo deci olako davati pristup društvenim mrežama. Ne zato što iz nekog budžaka vreba predator (mada toga ima i treba paziti), nego zato što su gubljenje vremena. Na društvenim mrežama nema kvalitetnih, pametnih sadržaja, ima samo gomila bezvrednih statusa, ispraznih diskusija i besmislenih selfija. Društvene mreže mogu ne samo da deci oduzmu vreme, nego i da ih intelektualno degradiraju jer se njihov svet svodi na to ko se lepše slikao, ko je dobio više lajkova, ko gde izlazi i na razne dnevne komentare. Takođe se uče i ispraznom konzumerističkom načinu razmišljanja, koji promovišu recimo modne blogerke, i koji nije opasan iz nekih moralističkih razloga. Opasan je jer jer deca mogu da pomisle da se u životu ceni jedino izgled, garderoba, šminka i slične gluposti, a to je opasan i potpuno pogrešan zaključak. 

 

Toliko je uzelo maha da ću od sada da nosim samo jednobojno.

Birajte društvo i sadržaje

Umesto društvenih mreža, daleko bolje rešenje su blogovi, na kojima ne postoji košnica ljudi sastavljene od selje-bleje do doktora nauka, već ih posećuju uglavnom ljudi koji su zainteresovani za određenu tematiku i koji mogu da doprinesu diskusiji. Postoji i mogućnost kontrole komentara, koja je više nego dragocena.

Umesto da postanemo pametniji…

uz tehnologiju, postajemo gluplji. Pametni telefoni i laka dostupnost sadržaja nažalost ne dovode do porasta obrazovanih i obaveštnih ljudi, već do gomile koja se fokusira na Kim Kardašijan, na neke tvorevine sa silikonima, na konzumerističke blogove, gde se piše o tome koja je šminka sada popularna i o nekim mesečnim “favorites”, na izlazak subotom uveče u pušnicu koja se zove “klub” i gde ta ista gomila igra, pije alkohol i postaje dika i ponos svojih roditelja i našeg društva. Postoje i dobri sadržaji, i od velike je važnosti decu usmeravati u tom pravcu. A i sebe.